Povreda časti i ugleda je postala sve češća pojava našeg društva i pojava svakodnevnice, pogotovo u današnjem svetu digitalizacije, društvenih mreža i vremena gde se informacije šire „brzinom svetlosti“. S toga, postavlja se pitanje šta je čast, šta ugled, na koji način dolazi do povrede istih, te na koji način se iste mogu zaštititi?
I Pojam časti i ugleda
Ustavom Republike Srbije je propisano da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, dok je Zakonom o obligacionim odnosima propisano:
„Ko drugome povredi čast kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prošlosti, o znanju, o sposobnosti drugog lica, ili o čemu drugome, a zna ili bi morao znati da su neistiniti, i time mu prouzrokuje materijalnu štetu dužan je naknaditi je.“
Čast je skup nematerijalnih vrednosti koje čovek poseduje. To je subjektivna kategodija, koja predstavlja skup čovekovih vrlina, te mišljenje koje čovek ima o sebi samom – čast se tiče našeg unutrašnjeg osećaja sopstvene vrednosti.
Ugled je skup nematerijalnih vrednosti koje čovek svojim radom, načinom života i ponašanjem stiče među ljudima, okruženjem. Dakle, ugled predstavlja mišljenje i percepciju drugih ljudi o samom čoveku.
Čast i ugled čoveka mogu biti povređeni iznošenjem neistinitih saopštenja o njegovoj prošlosti, zanimanju, sposobnosti ili o bilo čemu drugom što može da umanji vrednost čoveka u očima drugih ili u očima njega samoga. Međutim, lice koje je učinilo povredu neće odgovarati ukoliko je pogrešno verovalo da su informacije koje prenosi istinite.
II Vrste štete u slučaju povrede časti i ugleda
Postoje dve vrste štete koje mogu nastati usled povrede časti i ugleda. Prva je materijalna – koja se tiče finansijskog gubitka lica, kao što su gubitak posla, smanjenje prihoda, troškovi koje je lice moralo da plati radi „korišćenja“ pravne zaštite. A druga je mnogo češća – nematerijalna šteta koja nastaje usled pretrpljenog duševnog bola i straha koje lice trpi spoznajom da se o njemu iznose neistine. Nematerijalna šteta se, ustvari, sastoji u emotivnoj i psihološkoj patnji čoveka.
U slučaju povrede časti i ugleda sud može narediti, o trošku štetnika (lica koje je iznosilo neistinita saopštenja) objavljivanje presude, odnosno ispravke, ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom (čl. 199 Zakona o obligacionim odnosima).
Međutim, u praksi se najčešće vode postupci radi naknade nematerijalne štete u vidu novčane naknade za pretrpljene duševne bolove.
Zakonom o obligacionim odnosima je propisano ,,da će sud za pretrpljene duševne bolove i strah zbog povrede časti i ugleda, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu“.
Istim zakonom je propisano da će,, sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom“.
Sud će dosuditi određeni novčani iznos samo ukoliko nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava – što zavisi od slobodnog sudijskog uverenja. Sudija će, uzimajući u obzir specifičnosti svakog konkretnog slučaja, sam da proceni, po svom slobodnom uverenju, da li je oštećeno lice pretrpelo duševne bolove – te će na osnovu toga da odmeri da li će i koliku novčanu naknadu da dosudi oštećenom.
Primer iz sudske prakse Prvog osnovnog suda u Beogradu (iz obrazloženja):
„Sud je odlučio da je tužbeni zahtev neosnovan, zaključivši da izjave tužene nisu podobne da kod tužilje prouzrokuju nematerijalnu štetu u vidu duševnog bola zbog povrede časti i ugleda, za koju bi se mogla ustanoviti odgovornost tužene…
Uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, sadržinu predmetnih izjava, činjenicu da tužilja javno iznosi svoje političke stavove, da sama koristi oštre i uvredljive izraze u komentarisanju drugih osoba, da su izjave date na društvenoj mreži na kojoj su obe parnične stranke veoma aktivne, da su nastale kao rezultat komentarisanja promene političkih stavova tužilje, nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete…“
Dakle, da bi oštećeno lice imalo pravo naknade štete potrebno je dokazati postojanje uzročno – posledične veze između štetnog događaja, odnosno izjave s jedne strane, i nastale štete, odnosno pretrpljenog duševnog bola, s druge strane.
U praksi se postojanje uzročno-posledične veze dokazuje najčešće iskazom samog oštećenog koji detaljno objasni sudiji kako se osećao zbog iznetih neistina. Prema sudskoj praksi, oštećeni se često oseća loše, tužno, zabrinuto, članovi porodice i prijatelji ga zapitkuju o iznetim navodima zbog čega se oštećeni oseća još lošije. Ukoliko oštećeni ima decu – često se dešava da ista postanu „mete“ svojih vršnjaka zbog „epiteta“ koja su prilepljena njihovom roditelju, odnosno oštećenom – usled čega duševni bolovi oštećenog postaju još intenzivniji.
Primer iz sudske prakse Prvog osnovnog suda u Beogradu (iz obrazloženja):
„… u kom saopštenju se govorilo o ponašanju tužilje u Skupštini grada Sombora, u kome je tužilja nazvana lažovom i osobom koja je potencijalno finansirana od strane ljudi koji ne žele dobro gradu Somboru. Ovakvi navodi, prema nalaženju prvostepenog suda, nesumnjivo predstavljaju uvrede na račun tužilje, a imajući u vidu da je tužilja, koja je odbornica u Skupštini grada Sombora, vanredni profesor Univerziteta i doktor nauka i uživa ugled u gradu Somboru, a oba navoda su podobna da povrede čast i ugled tužilje, budući da se takvim navodima dovodi u pitanje tužiljino poštenje, kao i radni i politički angažman u okviru njene zajednice.
… Tužilju su povodom objavljenog teksta zvali članovi porodice i prijatelji koji su povodom saopštenja bili zabrinuti i zbunjeni, pri čemu je tužilja trpela jake duševne bolove, strah i neprijatnost…“
III Stvarna sudska nadležnost i rok za zaštitu
Tužba za naknadu štete se podnosi protiv lica koje je iznosilo neistinite navode sudu na čijem području tuženi ima prebivalište, odnosno boravište ili sudu na čijem području je izvršena štetna ranja.
Tužba se podnosi u roku od 3 (tri) godine od dana kada je oštećeni saznao za štetu ili za lice koje je štetu prouzrokovalo. Protekom 5 (pet) godina od dana kada je šteta nastala, pravo na zaštitu časti i ugleda prestaje usled zastarelosti.
