Ugovorna kazna je jedan od klasičnih instituta obligacionog prava koje predstavlja sredstvo obezbeđenja ugovorne discipline koјe treba da pruži zaštitu i bezbednost poveriocu, u smislu da će dužnik ispuniti svoјu ugovornu obavezu. Ugovorna kazna primorava dužnika na poštovanje ugovorenog jer svrha i cilj ugovora jeste upravo izvršenje ugovornih obaveza.
Ugovorna kazna je regulisana čl. 270-279 Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93, „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja i „Sl. glasnik RS“, br. 18/2020). Poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem. Ako što drugo ne proizlazi iz ugovora, smatra se da je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem. Ugovorne strane mogu odrediti visinu kazne po svom nahođenju u jednom ukupnom iznosu, u procentu, ili za svaki dan zadocnjenja, ili na koji drugi način. Ona mora biti ugovorena u formi propisanoj za ugovor iz koga je nastala obaveza na čije se ispunjenje odnosi. Sporazum o ugovornoj kazni deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje on odnosi. Ono što je karakteristično za ugovornu kaznu jeste da ona ne može biti ugovorena za novčane obaveze, u kom slučaju dužnik pored ispunjenja glavnice duguje i kamatu.
Vrste ugovorne kazne i prava poverioca
Na osnovu zakonske definicije može se zaključiti da u našem pravu postoje dve vrste ugovorne kazne. Naime, ugovorna kazna može se ugovoriti bilo da se obezbedi izvršenje obaveze u ugovorenom roku, u kom slučaju poverilac obezbeđuje za sebe pravo da naplati ugovornu kaznu u slučaju da ugovorna obaveza bude izvršena sa zakašnjenjem. Kada je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu, ali poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. Način saopštavanja o zadržavanju prava na ugovornu kaznu proizilazi iz samog ugovora, ali on može biti i usmeno saopšten ukoliko nije ugovorom jasno definisano da se ova izjava mora dati u pisanoj formi. Poverilac nema pravo na naplatu ugovorne kazne ugovorene za slučaj zadocnjenja nakon što dođe do raskida ugovora.
Druga vrsta ugovorne kazna jeste za slučaj neispunjenja ugovorne obaveze gde je pretpostavka za naplatu ugovorne kazne to što dužnik uopšte nije ispunio svoju ugovornu obavezu. Kada je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može od dužnika da zahteva ispunjenje ugovorne kazne i to u iznosu koji je predviđen ugovorom, s tim što će poverilac izgubiti pravo da zahteva ispunjenje obaveze ukoliko je prethodno zatražio isplatu ugovorne kazne. Kada je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja, dužnik nema pravo da isplati ugovornu kaznu i odustane od ugovora, izuzev ako je to bila namera ugovarača kad su kaznu ugovorili.
Ugovorna kazna za slučaj neispunjenja ugovorne obaveze, sama po sebi poprilično jasna, ipak je razlog neujednačene sudske prakse kao odgovor na pitanje da li poverilac ima pravo da raskine ugovor shodno odredbama ZOO koje daju pravo na raskid ugovora zbog neispunjenja i da pritom traži ugovornu kaznu za slučaj neispunjenja, ili poverilac ugovornu kaznu može da naplati samo ukoliko nije raskinuo ugovor?
Ovo pitanje tiče se ponajviše akcesorne prirode ugovorne kazne sa jedne strane u kontekstu posledica raskida ugovora zbog neispunjenja i premise da raskidom prestaju sve obaveze ugovornih strana. Prema jednom sudskom stanovištu, usled raskida ugovora zbog neispunjenja prestaje i sporazum o ugovornoj kazni, tj. prestaje obaveza iz akcesornog ugovora koji deli sudbinu osnovnog ugovora, te ukoliko je došlo do raskida ugovora poverilac nema pravo da traži ugovornu kaznu. Ovakvo sudsko stanovište pružaju presude kako Vrhovnog suda, tako i Privrednog apelacionog suda što je posebno važno istaći zbog činjenice da je ovaj institut itekako zastupljen kod ugovora o privredi. Jedan primer iz sudske prakse glasi: “Nižestepeni sudovi su utvrdili da je Ugovor o prodaji društvenog kapitala DP za poljoprivrednu proizvodnju i preradu „Porečje“ sa p.o. Vučje iz Leskovca u restrukturiranju od 20.04.2011. godine raskinut zbog neispunjenja ugovornih obaveza kupca sada u sporu tuženog. Imajući u vidu odredbu člana 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da sporazum ugovornoj kazni deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje ona odnosi, nižestepeni sudovi zaključuju da zahtev tužioca kojim se traži utvrđenje osnovanosti potraživanja na ime ugovorne kazne nije osnovan, jer tužilac nakon raskida ugovora ne može da traži isplatu ugovorne kazne, posebno imajući u vidu da odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji ugovorna kazna kao posledica raskida nije predviđena, pa se o istoj odlučuje primenom odredbi člana 270, 271, 272. i 273. Zakona o obligacionim odnosima.”
Iako je u praski uveliko zastupljen ovakav pravni stav, njime se ipak poništava mogućnost realizacije ugovorne kazne i ostvarivanje njene svrhe u pravnom poretku, a to je da se poverilac obezbedi, jer kroz ovaj institut poverilac se po samom zakonu stavlja u daleko lakšu poziciju u pogledu namirenja pričinjene mu štete zbog raskida ugovora od one u kojoj bi se našao da ugovorom nije bila propisana ugovorna kazna za slučaj neispunjenja dužnikove obaveze.
Sa druge strane sudovi takođe brane institut ugovorne kazne ugovorene za slučaj neispunjenja u slučaju raskida ugovora, i to upravo kroz njenu odštetnu funkciju koja se iskazuje kao pretpostavljena ugovorena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati, a koju poverilac može tražiti i u slučaju raskida ugovora. To praktično znači da će poverilac ostvariti pravo na isplatu ugovorne kazne samo na osnovu činjenice da su nastupili zakonom propisani uslovi za njenu realizaciju – skrivljeno zadocnjenje u neispunjenju ili skrivljeno neispunjenje ugovorom konstituisane obaveze dužnika, te da je pravno neprihvatljivo stanovište po kome se pravo na isplatu ugovorne kazne ne može ostvariti kada se ugovor raskine zbog neispunjenja. „Tumačenjem odredaba člana 270, 273. i 275. Zakona o obligacionim odnosima proističe da se stipulisanjem ugovorne kazne ostvaruje njena akcesorna funckija koja predstavlja važan faktor ugovorne discipline strana ugovornica. Svrha i cilj ugovora je izvršenje ugovornih obaveza. Pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja se ne može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijim je obezbeđenje ona služila. Ugovornim konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu nenovčanog potraživanja se priznaje ostvarivanje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će realizovati bez ikakvih posebnih uslova. Shodno tome tužilac raskidom ugovora o prodaji kapitala od 23.01.2009. godine nije izgubio pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja koja je bila predviđena na teret tuženog kao kupca kapitala. Ostvarivanje prava na ugovornu kaznu u konkretnom slučaju uslovljeno je neispunjenjem one obaveze tuženog, a za koje je ugovorna kazna stipulisana.“ – iz presude Vrhovnog suda broj Prev 301/2020 od 17.12.2020.godine.
Mogućnost umanjenja ugovorne kazne
Ono što je bitno po dužnika u vezi sa ovim institutom jeste da će sud na njegov zahtev smanjiti iznos ugovorne kazne ako nađe da je ona nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze. Međutim ZOO ne sadrži odredbe o kriterijumima kojima se sud mora pridržavati prilikom umanjenja ugovorne kazne, osim vrednosti i značaja predmeta obaveze kao polazne tačke.
Odnos ugovorne kazne i naknade štete
Ugovorna kazna jeste sredstvo obezbeđenja ugovora, ali je sa druge strane pretpostavljena šteta koju će poverilac pretrpeti u slučaju skrivljenog zadocnjenja ili skrivljenog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze dužnika. Na taj način se i pravna priroda ugovorne kazne opredeljuje kao sredstvo obezbeđenja i naknade štete. Kada nastupi slučaj za koji je kazna ugovorena, poverilac ne mora dokazivati ni da je pretrpeo štetu, ni kolika je ta šteta. Poverilac ima pravo na ugovorenu kaznu i kada nije pretrpeo nikakvu štetu. Međutim kada ugovorna kazna nije dovoljna da pokrije štetu koje je poverilac pretrpeo, on tada može i pored ugovorne kazne da zahteva i naknadu štete u kom slučaju će morati da dokaže da postoji šteta u iznosu većem od iznosa ugovorne kazne, i da je do štete došlo zbog neispunjenja ugovorne obaveze koja je obezbeđena ugovornom kaznom. Ova poveriočeva prava regulisana su čl. 275 Zakona o obligacionim odnosima. Ako je za neispunjenje obaveze ili za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem zakonom određena visina naknade pod nazivom penala, ugovorne kazne, naknade ili pod kojim drugim nazivom, a ugovorne strane su pored toga ugovorile kaznu, poverilac nema pravo da zahteva ujedno ugovorenu kaznu i naknadu određenu zakonom, izuzev ako je to samim zakonom dozvoljeno.
Zaključak
Bez obzira na neizvesnost u pravnom prometu usled različite sudske prakse, ovaj institut i dalje ima bitnu ulogu u obezbeđivanju ugovorne discipline i svakako da ugovorne strane treba da se koriste ovim institutom koji iako deluje u korist poverioca, ipak i dužniku ide u prilog u smislu da unapred zna šta može očekivati u slučaju da svoju obavezu ne ispuni ili zadocni sa njenim ispunjenjem. Takođe iako naše zakonske odredbe ugovorne strane ne ograničavaju u pogledu opredeljivanja iznosa ugovorne kazne, trebalo bi da se ista ugovori tako da se ima u vidu pretpostavljena šteta u meri u kojoj se može sagledati u trenutku zaključenja ugovora, a sve kako bi kasnije poverilac imao većeg uspeha u sporu u slučaju da dužnik prigovori da je ugovorna kazna previsoka.
