Međunarodne konvencije ljudskih prava, čija je potpisnica Republika Srbija, zaštitu svih lica čine na esencijalnom nivou, dok uređenje pravnih odnosa prepuštaju državama. Ovo kao svoju posledicu ima različita rešenja u nacionalnim zakonodavstvima. Brojni zahtevi građana širom Evrope naišli su na jasan stav Evropskog suda za ljudska prava: članovi 8. i 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima garantuju pravo na ravnopravnost i pravno na poštovanje porodičnog života, ali ona svoja obličja dobijaju u nacionalnim zakonodavstvima. Stoga se, recimo, diskriminacijom ne smatra različito regulisanje položaja istopolnih i raznopolnih zajednica, kao što to čini srpsko građansko zakonodavstvo. Međutim, postoje instituti građanskog prava čija bi se primena mogla obezbediti širem krugu lica od aktuelnog. Time bi se u velikoj meri poboljšao položaj istopolnih partnera. Jedno od takvih je pravo na naknadu nematerijalne štete u slučaju gubitka bliske osobe. Član 201. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da naknadu mogu potraživati samo članovi uže porodice: roditelji, bračni i vanbračni partner, deca, a braća i sestre samo ukoliko su živeli u zajednici života sa preminulim. Da li bi se onda istopolni partneri mogli izjednačiti sa vanbračnim partnerima? Porodični zakon u svom članu 4 ističe da je vanbračna zajednica isključivo zajednica raznopolnih partnera, dok u očima zakona zajednica istopolnih partnera ne proizvodi pravna dejstva. U njemu ne nalazimo autorsko tumačnjenje ni izraza „porodica“ ni izraza „uža porodica“, te nema osnova za eventualnu koliziju ZOO i PZ.
Iako je već rečeno da ZOO veoma strogo postavlja krug lica koja uživaju naknadu štete usled gubitka bliskog lica, sudska praksa je u nekoliko navrata odstupila od zakona, i dodelila naknadu i drugim licima. Vrhovni kasacioni sud je u dva navrata odstupio od strogog propisa. U slučaju smrti unuka, VKS je priznao pravo na naknadu neimovinske štete njegovom dedi koji je sa detetom živeo u zajednici i koji ga je izdržavao (Rev 2392/2002). Roditelji nastradalog deteta bili su zaposleni u inostranstvu, tako da je veće suda prepoznalo dedu kao lice koje je preminulom detetu bilo „i otac i majka“. Jasan je motiv suda da u ovom slučaju, vođen empatijom prema dedi nastradalog deteta, njegovu bol prepozna kao štetu u smislu Zakona. Još jednom, u slučaju smrti pastorka, VKS je priznao pravo na naknadu nematerijalne štete njegovom očuhu koji je sa detetom živeo u trajnoj zajednici, iako nije bio njegov zakonski zastupnik. Suština njihovog odnosa je bila identična odnosu deteta i roditelja, te je VKS na tome zasnovao svoju odluku.
Kako Zakon o obligacionim odnosima za imaoce prava na naknadu štete usled gubitka bliske osobe imenuje „užu porodicu“ nije na odmet videti moguća tumačenja ove sintagme. Evropski sud za ljudska prava daje tumačenje uže porodice odlučujući po predstavkama koje navode povredu prava na poštovanje porodičnog života zagrantovnog u članu 8. Evropske konvencije za ljudska prava. Praksa koju gradi ESLjP vremenom je tumačila pravo na poštovanje porodičnog života sve ekstenzivnije. Pravo na porodični život ESLjP garantuje: 1. bračnim i vanbračnim parovima 2. deci i roditeljima 3. unucima, dedama i babama 4. braći i sestrama. Što se tiče istopolnih partnera, sud je odlučivajući po predstavci u slučaju Schalk and Koph v Austria po prvi put prepoznao homoseksualne partnere kao titulare prava na poštovanje porodičnog života. Ta praksa se kasnije potvrđuje i učvršćuje. Međutim, ESLjP nema sredstva da državama-potpisnicama nametne afirmisanje istopolnih zajednica, niti je to njegov zadatak. To pitanje sud ostavlja nacionalnim zakonodavstvima. Odlučujući po predstavki građanina Kraljevine Španije protiv svoje države, Sud je dao stav da nema povrede prava na porodični život niti prava na ravnopravnost važećim zakonodavstvom koje razlikuje istopolne od raznopolnih partnera. Naime, u slučaju Aldeguer Tomas v. Spain podnosilac predstavke je građanin Španije, čiji je istopolni partner preminuo 2003. godine. Oni su godinama pre tog nesrećnog događaja živeli u zajednici života koju špansko zakonodavstvo nije smatralo brakom. Podnosilac predstavke se nakon smrti partnera, obratio organima javnih vlasti sa zahtevom da mu se dodeli penzija koja pripada udovcima. Njegov zahtev je rešenjem odbijen sa obrazloženjem da to pravo njemu ne pripada, jer se ne radi o registrovanoj zajednici, tj. o braku. Kako se porodično zakonodavstvo 2005. godine u Španiji promenilo i kako je od tada moguć i istopolni brak, podnositelj predstavke je uložio vanredni pravni lek protiv rešenja o odbijanju dodele penzije. Tada se javlja još jedno sporno pitanje, a to je pitanje retroaktivnog važenja zakona. Gospodin Aldeguero je podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, navodeći u njoj da smatra da je njegovo pravo na ravnopravnost i pravo na poštovanje porodičnog života povređeno time što je organ javne vlasti odbio njegov zahtev za dodelu penzije preminulog partnera, čime ga je diskriminisao na osnovu njegove seksualne orijentacije. Veće suda, u kome je sudio i naš profesor Branko Lubarda, odbilo je predstavku gospodina Aldeguera, našavši da nema povrede članova 8. i 14. Konvencije jer se u trenutku smrti partnera gospodina Aldeguera njihova zajednica nije mogla poistovetiti sa brakom. Može se videti da Evropski sud za ljudska prava još uvek drži neutralan stav o građanskopravnom dejstvu istopolnih zajednica.
Srpsko pravosuđe pruža zaštitu istopolnim partnerima od nasilja u porodici, čime čini pozitivan korak ka širem shvatanju „porodice“ u krivičnim sporovima. Najsnažniji argument za preispitivanje važećeg građanskopravnog zakonodavstva i sudske prakse pruža profesor Obren Stanković u svojoj doktorskoj disertaciji objašnjavajući šta je to moralna šteta: „Duševni bol u slučaju smrti nekog lica oštećeni ne oseća zbog toga što je prema njemu imao neko neimovinsko porodično pravo, već zato što ga je voleo, a afekcije su jedan prirodan fenomen, i za njihovo postojanje nije potrebno da zakonodavac povodom njih konstituiše neko subjektivno neimovinsko pravo“.
