Izazovi izvršenja na digitalnoj imovini
Zakon o digitalnoj imovini kao jedan od pionira u uređenju materije prava digitalne imovine, u pogledu postupka prinudnog namirenja potraživanja izvršnih poverilaca, shodno primenjuje odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Kako je i materijalno regulisanje prava digitalne imovine izazvalo određene dileme, tako i ovde, u procesnopravnom smislu, u pogledu izvršenja, postavlja se pitanje na koji način bi ono funkcionisalo u pravnom životu. Koja izvršna isprava bi bila osnov za izvršenje na digitalnim dobrima, kako se opredeljuju sredstvo i predmet izvršenja, kako se predmet izvršenja (digitalno dobro) pronalazi i na koji način ga povezati sa njegovim imaocem odnosno izvršnim dužnikom, kako sprovesti izvršni postupak u najkraćem roku, a da u međuvremenu izvršni dužnik nije raspolagao digitalnim dobrom, samo su neka od pitanja. Iako su pravna mišljenja podeljena, trebalo bi se držati stava da je za sada, makar u Srbiji, izvršenje na digitalnim dobrima u praksi još uvek teško realizovati. Stoga bi stvari, de lege ferenda, funkcionisale na sledeći način.
Ko može biti izvršni poverilac i šta je izvršni osnov
Kao potencijalni izvršni poverioci načelno bi mogli da se pojavljuju svi pravni subjekti, s tim što bi valjalo izuzeti finansijske institucije pod kontrolom Narodne banke Srbije, jer je njima baš Zakonom o digitalnoj imovini zabranjeno da prihvataju digitalno dobro kao predmet izvršenja. Stoga bi trebalo uzeti da se kao izvršni poverioci dominantno javljaju oni zajmodavci koji pozajmljivanje vrše preko internet platformi, dakle van bankarskih delatnosti. Nesporno je da bi se u ovom postupku pasivno legitimisali upravo vlasnici digitalnih dobara ili njihovi imaoci. Kao potencijalni osnov odnosno izvršni naslov uzimale bi se pre svega domaće i strane sudske i arbitražne odluke. Pretpostavlja se da bi se u praksi učestalo podnosili predlozi za određivanje privremene mere pre ishodovanja pravnosnažne i izvršne presude, pre svega iz razloga bestelesnosti digitalnih dobara, ali i zbog dužine trajanja parničnog postupka. S druge strane, poveriocu koji je zasnovao obezbeđenje na digitalnom dobru, izvršna isprava suštinski nije potrebna, budući da će založni poverilac posebnom ugovornom odredbom regulisati mogućnost prisvajanja predmeta zaloge odnosno digitalnog dobra.
Definisanje predmeta izvršenja
Zbog teškoća u identifikaciji digitalnog dobra i izvršnog dužnika, predlog za izvršenje trebalo bi podnositi na celokupnoj imovini izvršnih dužnika, da bi kasnije nosilac javnopravnih ovlašćenja odnosno javni izvršitelj pribavio informaciju o digitalnim dobrima podobnim za unovčenje. Iako postoji zakonski numerus clausus podataka koje javni izvršitelji mogu da pribavljaju besplatno od državnih organa i drugih imaoca javnih ovlašćenja, ovaj “ bazen“ trebalo bi dopuniti podacima koji se odnose na javni i privatni ključ za kontrolu digitalnog dobra. Ideja je da javni izvršitelji mogu besplatno da pristupe javno dostupnim registrima sa eventualnim dokazivanjem pravnog interesa za prikupljanje takvih podataka. U predlogu za izvršenje bi načelno trebalo šire definisati predmet izvršenja tako da se izvršenje sprovede na svim digitalnim dobrima izvršnog dužnika (odrediv predmet). Međutim, ukoliko je digitalno dobro individualno određeno ili nezamenljivo kao što je to NFT, stav je da bi u predlogu za izvršenje trebalo preciznije odrediti predmet (predmet određen).
Sredstva izvršenja
U pogledu načina (sredstva) izvršenja, sve zavisi od toga da li se zahteva predaja određenog digitalnog dobra ili se zahteva prinudno namirenje potraživanja unovčenjem digitalnog dobra. Dakle, kada izvršni poverilac zahteva predaju individualno određenog digitalnog dobra, i ako ono nije nađeno kod izvršnog dužnika, izvršni poverilac mogao bi da predloži da se ono proceni, nakon čega bi javni izvršitelj doneo rešenje o izvršenju kojim bi se izvršni dužnik obavezivao da plati izvršnom poveriocu procenjenu vrednost stvari. S druge strane, da bi se digitalno dobro unovčilo potrebno je prvo pristupiti njegovoj plenidbi, zatim upisu u odgovarajući registar, da bi se naposletku ono unovčilo uz shodnu primenu zakona kojim se uređuje izvršenje na pokretnim stvarima uz izuzetak elektronskog javnog nadmetanja. Međutim, glavna razlika između pokretnih stvari i digitalnih dobara je u tome što je na digitalnim dobrima otežano uspostavljanje faktičke kontrole. U tom smislu treba razlikovati situaciju kada je predmet izvršenja digitalno dobro koje nije više na internetu, već je pohranjeno na tzv. hladnom novčaniku (flash drive). U odnosu na njega, izvršenje se može sprovesti popisom, procenom i prodajom, budući da se sada govori o pokretnoj – telesnoj stvari. U praksi bi bilo dovoljno da se takva oprema zapleni jer je na njoj inkorporisano digitalno dobro, te bi dužnik imao snažan motiv da što pre izmiri dug kako bi ponovo uspostavio kontrolu nad trenutno oduzetim dobrima. S druge strane, ako je digitalno dobro još uvek na internetu, govori se o javnom ključu koji se nalazi na tzv. toplom novčaniku, te će se izvršenje sprovoditi plenidbom, upisom u odgovorajući registar i unovčenjem budući se sada govori o bestelesnoj stvari.
Prevencija raspolaganja digitalnim dobrima
Ukoliko imalac digitalnog dobra njime raspolaže posle donošenja rešenja o izvršenju, trebalo bi uzeti da je takav pravni posao ništav. U cilju prevencije, trebalo bi primeniti privremenu meru zabrane raspolaganja digitalnim dobrom. Nažalost, Zakon o digitalnoj imovini nije propisao registar u koji bi se vršio upis zabrane raspolaganja. Ta svrha može se ispuniti i funkcijom koju ima institut depozitara koji vrši uslugu čuvanja privatnog kriptografskog ključa koji je pohranjen na hladnom novčaniku koji je opet ništa drugo nego lozinka pomoću koje se pristupa digitalnom dobru. Dakle, izvršni dužnik gubi faktičku vlast nad digitalnim dobrima kada javni izvršitelj naloži predaju privatnog ključa na kome se ona nalaze ili kada se naloži njegovo poveravanje depozitaru na čuvanje.
Potencijal i ograničenja izvršenja na digitalnoj imovini
Sumirano, digitalna dobra u materijalnopravnom smislu jesu podobna za prinudno izvršenje, ali u procesnopravnom smislu još uvek nije precizno normirano sredstvo izvršenja. Ovo pre svega zbog isčezljivosti i volatilnosti kao glavnih karakteristika digitalnih dobara. Isčezljivost podrazumeva da digitalno dobro može u jednom kliku da promeni svog imaoca odnoso vlasnika, dok volatilnost znači da digitalno dobro vrlo lako menja svoju vrednost, tako da nešto što je u jednom trenutku dovoljno za namirenje izvršnog poverioca nekoliko sekundi kasnije može varirati od bagatelnog do prekomernog. S tim u vezi, ovde je potrebno primeniti načelo naročite hitnosti kao i skraćivanje izvršnih rokova. U tom cilju, trebalo bi se ipak primarno fokusirati na privremene mere, i to na zabranu raspolaganja digitalnim dobrom kao glavnu, kojom se lako mogu osujetiti namere izvršnog dužnika. Na kraju, izvršenje na digitalnim dobrima, podrazumevalo bi i dodatnu edukaciju i usavršavanje javnih izvršitelja kao nosilaca javnih ovlašćenja.
