Ugovor o filmskom delu reguliše odnose između autora filmskog dela (kao što su reditelji, scenaristi i snimatelji) i producenta filmskog dela. Ovaj ugovor obavezuje autore da zajednički rade na stvaranju filmskog dela i da ustupe svoja imovinska prava na to delo producentu, što omogućava producentu da koristi, distribuira i ostvaruje prihode od filma. Ugovor o filmskom delu igra ključnu ulogu u zaštiti prava autora i obezbeđivanju legalnog korišćenja njihovih dela od strane producenata. Međutim, u praksi se događa da autori u potrazi za poreskim olakšicama često zaključuju ove ugovore kao preduzetnici. Ovaj članak istražuje pravne i poreske aspekte takve prakse te pruža uvid u moguće alternative.
Pravni problemi sa preduzetnicima u filmskoj industriji
Iako tokom godina poreska uprava nije dovodila u pitanje praksu zaključivanja autorskih ugovora u formi preduzetnika, smatramo da je ona problematična. Naime, prema našem tumačenju, preduzetnici ne mogu biti autori filmskih dela, jer kulturnu (filmsku) delatnost, shodno Zakonu o kulturi, mogu obavljati samo (samostalni) umetnici, ustanove kulture, udruženja u kulturi, saradnici, odnosno stručnjaci u kulturi. U ovom kontekstu, umetnik se definiše kao fizičko lice koje stvara autorska dela, dok je samostalni umetnik onaj koji obavlja umetničku delatnost u vidu zanimanja. Zbog toga smatramo da fizičko lice može da stvara filmska dela isključivo kao (samostalni) umetnik, dok je status preduzetnika rezervisan za obavljanje privredne delatnosti. Ovo dodatno utiče na prenos imovinskih prava, jer ako preduzetnik ne može biti autor filmskog dela, ne može ni preneti imovinska prava na producenta. U tom slučaju nedostaje jedna karika u lancu prenosa prava: da bi preduzetnik mogao preneti prava na producenta, morao bi prethodno da pribavi ta prava od autora, što se u praksi nikada ne dešava.
Autori kao fizička lica ili preduzetnici
Naravno postoje u praksi i slučajevi da autori ne sklapaju ugovore sa producentima kao preduzetnici, već kao fizička lica – reditelji, scenaristi ili snimatelji. Međutim, skoro uvek u takvim ugovorima autori ugovore samo jedan iznos naknade koji im producent duguje i na taj iznos obračunaju porez na dohodak i pripadajuće doprinose. Stoga, nije iznenađujuće što se mnogi autori, uprkos svim potencijalnim problemima, odlučuju da sklope ugovor o filmskom delu kao preduzetnici. Umesto da plate porez na dohodak i doprinose, koji im često odnesu više od polovine autorske naknade, oni se odlučuju za paušalno oporezivanje, čime smanjuju svoj poreski teret na daleko manji iznos.
Mogućnosti poreske optimizacije za filmske autore
U ovom članku izlažemo stav da filmski autori mogu izbeći visoke poreze na autorske ugovore, čak i ako ne sklapaju ugovore putem svojih preduzetničkih radnji. Naime, članom 88. Zakona o autorskom i srodnim pravima (u daljem tekstu: ZASP) propisano je da će se ugovorom o snimanju filmskog dela autori obavezati proizvođaču filmskog dela da 1) stvaralački sarađuju na izradi filmskog dela i 2) ustupe mu svoja imovinska prava na to delo. Ustupanje imovinskih autorskih prava na osnovu ugovora regulisano je odeljkom 6.2. ZASP-a koji nosi naziv „Prenos na osnovu ugovora“ i to konkretno članom 61. ZASP-a kojim je propisano da autor, odnosno njegov pravni sledbenik može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava na svom delu drugom licu. Član 92. ZASP-a izričito propisuje da naknada za snimanje filmskog dela ne obuhvata naknadu za druge oblike iskorišćavanja filmskog dela. Zbog ovoga proizvođači filmskog dela (producenti) po osnovu ugovora o filmskom delu treba da plaćaju dve različite naknade autorima. Jednom kompenzuju njihov umetnički angažman, a drugom plaćaju sticanje imovinskih autorskih prava.
Dve naknade prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima
Zaključak koji proizlazi iz citiranih odredbi ZASP-a je da autoru po ugovoru o snimanju filmskog dela sleduju dve naknade. Prva za „stvaralačku saradnju na izradi filmskog dela“ i druga za prenos imovinskih autorskih prava. Stvaralačka saradnja je angažman kojim se autor obavezuje da preduzme radnje kao što su: režiranje, snimanje, izrada scenografije, kostimografije i slično. Ovim svojim „angažmanom“ nastaje intelektualna svojina autora, kao što je: režija, snimak, scenografija, kostimi i slično. Za proizvođača filmskog dela neophodno je da pored „stvaralačke saradnje“, pribavi i imovinskopravna ovlašćenja autora filmskog dela i pojedinih doprinosa filmskom delu. Pribavljanje autorskih prava vrši se ugovorima o prenosu i/ili ustupanju, što je vid pravnog prometa intelektualne svojine.
Poreski tretman naknada za stvaralačku saradnju i prenos prava
Tumačeći navedene odredbe ZASP-a dolazi se do zaključka da se na naknadu za „stvaralačku saradnju“ pri snimanju filmskog dela, budući da se radi o prihodu od autorskih prava, plaća porez na dohodak građana (koji se plaća po odbitku) i pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje. Sa druge strane, na naknadu za ustupanje autorskih prava plaća se porez na promet apsolutnih prava, budući da se radi o isključivom i vremenski, prostorno i predmetno neograničenom prenosu prava intelektualne svojine uz naknadu. Takođe, eventualni prihod koji se ostvari kao pozitivna razlika između prodajne i nabavne cene imovinskog prava kojim se prometovalo se oporezuje porezom na kapitalni dobitak.
Visina naknade za prenos prava u filmskoj industriji
S obzirom na to da autori u većini slučajeva ustupaju sva svoja imovinska prava na filmu bez ikakvih ograničenja, naknada za prenos prava koju producent isplaćuje autoru bi trebalo da bude značajno veća od naknade koja se isplaćuje za sam proces stvaranja dela. Kao rezultat toga, najveći deo iznosa koji autor prima od producenta na osnovu ugovora o filmskom delu treba da se oporezuje po stopi od 2,5%, uz eventualni dodatak od 15% na prihod ostvaren prenosom prava. Ovaj poreski tretman predstavlja drastično smanjenje u odnosu na kombinaciju poreza na dohodak i doprinosa, čiji ukupan efekat oporezivanja može iznositi više od 50% od autorske naknade, u zavisnosti od specifičnih okolnosti i eventualnih olakšica.
Pravilno strukturisani ugovori kao ključ poreske optimizacije
Da rezimiramo, ugovor o filmskom delu predstavlja osnovni instrument regulisanja odnosa između autora i producenata, obezbeđujući zaštitu prava autora i legalno korišćenje njihovih dela. Iako praksa zaključivanja ugovora u formi preduzetnika može delovati kao kratkoročno rešenje za izbegavanje visokih poreskih obaveza, dugoročno gledano, ona stvara više pravnih problema nego što ih rešava. Prema važećim zakonima, autori ne mogu biti preduzetnici, a bez pravilnog prenosa imovinskih prava gubi se ključna karika u lancu prava, što može učiniti ugovore nedelotvornim.
Kao što smo već naveli, s obzirom na to da autori najčešće ustupaju imovinska prava bez ograničenja, naknada za prenos prava koju producent plaća znatno prevazilazi naknadu za stvaranje dela. To implicira da se veći deo ukupne naknade oporezuje po povoljnijoj stopi od 2,5%, uz dodatno oporezivanje od 15% na eventualnu dobit ostvaren od prodaje prava. Ovakva struktura naknada omogućava autorima filmskih dela značajne poreske uštede i može biti efikasna strategija za optimizaciju prihoda. Prema tome, autori filmskih dela imaju mogućnost da izbegnu visoke poreze ne samo putem preduzetničkih radnji, već i pravilnim koncipiranjem svojih ugovora. Uz pravilan pravni savet i razumevanje zakonodavnog okvira, filmski autori mogu osigurati svoja prava dok istovremeno čuvaju svoju kreativnost i umetničku integritet.
