Odgovornost projektanta i izvođača radova za solidnost građevine je regulisana Zakonom o obligacionim odnosima, ali su pitanja porekla odgovornosti i njenih pravnih posledica ostala otvorena. Ugovor o projektovanju prethodi ugovoru o građenju, te je sasvim logično da lica koja projektuju i grade garantuju da će rezultat njihovog rada biti bezbedan za naručioca građevinskih radova i sva treća lica.
Zakon o obligacionim odnosima svoj 644. član posvećuje projektanu građevine i izvođaču građevinskih radova, tačnije njihovoj odgovornosti. Oni odgovaraju za nedostatke koji remete solidnost građevine, a vode poreklo iz projektno-tehničke dokumentacije, odnosno iz građevinskih radova. Solidnost se smatra jedinstvom nekolikih osobina građevinskog objekta i njegovih delova: uravnoteženosti, čvrste vezanosti za tlo, čvrste vezanosti delova objekta za noseću konstrukciju i izdržljivost pod uobičajenim težinama. Jezičkim tumačenjem samog člana 644 ne saznaje se mnogo o pravnoj prirodi ove odgovornosti, osim njenog oročenog trajanja (10 godina od primopredaje radova). Pitanja njenog porekla, pravnog odnosa projektanta i izvođača radova (unutrašnji odnos), kao i položaja garanta prema naručiocu radova i svakom kasnijem sticaocu građevine (spoljašnji odnos) ne nalaze svoje odgovore u zakonu.
Zarad bližeg određivanja, i važnije, primene zakonskih pravila, svaku građanskopravnu odgovornost svrstavamo u ugovorne ili vanugovorne, primenjujući kriterijum porekla odgovornosti. Ovo je od značaja jer Zakon o obligacionim odnosima u slučaju ugovorne odgovornosti svodi obim štete za koju se može tražiti naknada na „predvidljivu štetu“.
Što se garancije za solidnost tiče, odgovor na pitanje njenog nastanka zahteva kraće razmatranje. Najpre, ovu odgovornost zakon obezbeđuje u korist naručioca radova, ali i svakog kasnijeg sticaoca građevine. Sledeći okamenjeni princip obligacionog prava – inter partes dejstvo ugovora, zaključuje se da bi tvrdnja o vanugovornoj prirodi ove odgovornosti bila jedina ispravna, jer se kasniji sticaoci građevine ne nalaze u ugovornom odnosu sa projektantom i izvođačem radova. Podvrgnimo ovo, ipak, daljem ispitivanju. Prvo, podsetimo da pravne subjekte iz obligacionog odnosa koji nastaje prouzrokovanjem štete zakonodavac naziva štetnikom i oštećenikom, dok ugovorne strane naziva dužnikom i poveriocem (odnoso njihovim posebnim nazivima iz imenovanih ugovora). Tako i član o odgovornosti za solidnost odgovorna lica naziva projektantom i izvođačem radova. Drugo, u poslednjem stavu člana 644. zabranjuje se ugovorno ograničenje i isključenje odgovornosti za solidnost. Konačno, imajući u vidu ove dve napomene, treba se uputiti na član „ograničenje i isključenje odgovornisti“ (265. ZOO). On dozvoljava dužniku i poveriocu (ne štetniku i oštećenom!) da ugovore granice odgovornosti. Ukoliko bi se pošlo od toga da je priroda odgovornosti projektanta i izvođača radova vanugovorna, zašto bi onda zakon zabranjivao ono što nije ni dozvoljeno – isključenje i ograničenje jedne deliktne odgovornosti? Ovako izneto sistemsko tumačenje zakona dovodi u pitanje stav o vanugovornoj odgovornosti. Da li se onda radi o ugovornoj odgovornosti? U slučaju da naručilac radova poziva na odgovornost za solidnost, nema sumnje da bi se u srpskom pozitivnom pravu radilo o ugovornoj odgovornosti. Ovde postoji stariji pravni odnos čijim nepoštovanjem dužnik postaje odgovoran. Međutim, zakon proširuje odgovornost u korist svakog narednog sticaoca građevine u trajanju od deset godina od predaje radova. Ta lica se ne nalaze u ugovornom odnosu sa projektantom i naručiocem, a imaju ista prava kao naručilac radova. Posmatrajući širu sliku, ne bi imalo razloga razlikovati pravne položaje i pravna sredstva subjekata koji su naručili rad i onih koji su građevinu kasnije stekli. Primena različitih pravila za odgovornost za solidnost građevine dovela bi do apsurdne situacije da naredni sticalac građevine ima veći obim prava od naručioca radova. Obim naknade štete iz ugovorne odgovornosti ograničen je na predvidljivu štetu, dok za naknadu štete iz vanugovorne odgovornosti važi princip naknade celokupne nastale štete. Vidimo da bi sleđenje jednog principa rimskog prava (inter partes dejstva ugovora) vodilo isključenju drugog (nemo plus iuris transfere potest quam ipse habet). Posao građenja ne zadržava svoj uticaj za ugovorne strane, već se za njega interesuje širi krug učesnika u pravnom prometu. U prilog tome, često se ni sam naručilac radova ne nalazi u ugovornom odnosu sa projektantom, jer prepušta izvođaču radova da pribavi tehničku dokumentaciju. Ipak, naručilac radova je i tada snabdeven pravom da pozove projektanta građevine na odgovornost za solidnost. Ovo kazavši, istaknuta je svrha i domet ugovora o građenju i njemu pratećeg ugovora o projektovanju. Tumačeći ciljno članove posvećene garanciji za solidnost zaključujemo da joj treba pripisati posledice ugovorne odgovornosti.
Što se tiče osnova odgovornosti projektanta za nesolidnost građevine treba pomenuti da krivica nije od značaja. Iz istih razloga koji su navedeni u delu o odgovornosti projektanta za greške u projektu, i izvođač radova treba da odgovara objektivno. Čini se, zapravo, da su isti razlozi u prilog objektivne odgovornosti ovde naročito opravdani. Naime, solidnost građevine je pleonazam. Građevina se pravi da bi bila postojana i suprotno – nema građevine koja nije solidna. Projektant i izvođač radova solidarno i objektivno odgovaraju naručiocu. Po isplati naknade štete, međusobno će se regresirati prema stepenu krivice.
