Naknada štete u radnom odnosu predstavlja jedan od osnovnih mehanizama pravne zaštite zaposlenih koji su pretrpeli štetu tokom ili u vezi sa obavljanjem rada. Ova oblast obuhvata situacije u kojima je zaposleni, zbog svoje pravne i ekonomske podređenosti poslodavcu, pretrpeo materijalnu ili nematerijalnu štetu usled nezakonitog postupanja, propusta u organizaciji rada ili nebezbednih uslova rada.
Pravo na naknadu štete u radnom odnosu uređeno je pre svega Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o radu i Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, ali i posebnim propisima koji regulišu zlostavljanje na radu, zabranu diskriminacije i zaštitu uzbunjivača. Sudska praksa u ovoj oblasti je raznovrsna, jer se svaki slučaj ceni prema konkretnim činjenicama i okolnostima, zbog toga je poznavanje sudske prakse od velikog značaja.
Odgovornost poslodavca
Poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi kako usled svojih pravnih, tako i usled faktičkih radnji. Pravne radnje koje mogu dovesti do odgovornosti poslodavca uključuju nezakonit otkaz ili nezakonit aneks ugovora o radu, u kom slučaju zaposleni ima pravo na naknadu izgubljene zarade ili razlike u zaradi.
Pored toga, poslodavac odgovara i za štetu nastalu usled zlostavljanja na radu, diskriminacije ili štetnog postupanja prema uzbunjivaču. U tim postupcima zakon predviđa posebna pravila o teretu dokazivanja, koji je često na poslodavcu.
Faktičke radnje poslodavca, odnosno činjenja i nečinjenja u vezi sa organizacijom rada, bezbednošću i zdravljem na radu, čest su osnov odgovornosti za štetu. Posledice takvih propusta najčešće se ogledaju u povredama na radu.
Odgovornost poslodavca ne odnosi se isključivo na zaposlene u radnom odnosu. Poslodavac može odgovarati i za povredu na radu ili profesionalno oboljenje lica koja rade van radnog odnosa, kao i za jednodnevne ili povremene radnike, ukoliko postoji odnos podređenosti, na primer kada poslodavac obezbeđuje sredstva za rad i organizuje radni proces.
-Primer iz prakse-
Ukoliko biste angažovali lice za cepanje drva, davali mu konkretne naloge tokom obavljanja tog posla i obezbedili mu sredstva za rad, kao što je sekira, moglo bi se smatrati da postoji odnos podređenosti na radu. U takvoj situaciji, bez obzira na to što lice formalno nije u radnom odnosu, može nastati odgovornost poslodavca za štetu, ukoliko dođe do povrede na radu. Ključni elementi su davanje naloga, kontrola načina rada i obezbeđivanje sredstava za rad.
Pretpostavljena odgovornost poslodavca
Kod povrede na radu zakon polazi od pretpostavljene odgovornosti poslodavca. Najpre se ispituje postojanje subjektivne odgovornosti, odnosno da li je poslodavac propustio da ispuni obaveze propisane Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu. Te obaveze podrazumevaju preduzimanje preventivnih mera, organizovanje bezbedne radne sredine, donošenje akta o proceni rizika, sprovođenje stvarne i kvalitetne obuke zaposlenih, kontrolu radnog procesa i sankcionisanje nepoštovanja bezbednosnih pravila. Angažovanje trećeg lica za obuku zaposlenih ne oslobađa poslodavca odgovornosti ukoliko je obuka bila samo formalna.
Objektivna odgovornost poslodavca i opasna delatnost
Ako se ne može dokazati krivica poslodavca, sud razmatra postojanje objektivne odgovornosti, naročito u slučajevima kada se rad obavlja uz korišćenje opasnih stvari ili u okviru opasne delatnosti. U tim situacijama poslodavac može odgovarati i bez krivice, a na njemu je teret dokazivanja da postoje razlozi za isključenje ili umanjenje odgovornosti. Poslodavac može odgovarati i solidarno sa trećim licem koje je doprinelo nastanku štete, kao što je slučaj na gradilištima gde nije poštovan režim bezbednosti i zdravlja na radu.
Isključenje i umanjenje odgovornosti poslodavca
Odgovornost poslodavca za povredu na radu može biti isključena ili umanjena samo izuzetno. To je moguće ako se dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom zaposlenog koju poslodavac nije mogao da predvidi ili spreči, uz uslov da su prethodno bili obezbeđeni standardi rada, adekvatna obuka, kontrola i sankcionisanje. Sudovi ne prihvataju argument da je zaposleni „mogao odbiti rad“, imajući u vidu njegovu podređenost i ekonomsku zavisnost.
Zaposleni koji pretrpi štetu ima pravo da zahteva naknadu nematerijalne štete, koja obuhvata naknadu za fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti ili povrede prava ličnosti. Pored toga, može potraživati i naknadu materijalne štete, kao što su izgubljena zarada i renta u slučaju umanjenja radne sposobnosti, bez obzira na to da li je umanjenje trajno ili privremeno.
Odgovornost zaposlenog za štetu prema poslodavcu
Sa druge strane, i zaposleni može odgovarati za štetu koju prouzrokuje poslodavcu, ali samo pod zakonom propisanim uslovima. Zaposleni odgovara za nameru i krajnju nepažnju, ali ne i za običnu nepažnju. Poslodavac je dužan da štetu prethodno utvrdi u internom postupku, što predstavlja preduslov za eventualno pokretanje sudskog spora. U određenim slučajevima poslodavac ima pravo na regres prema zaposlenom koji je namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokovao štetu trećem licu.
Značaj stručne pravne pomoći u sporovima za naknadu štete
Sporovi u vezi sa naknadom štete u radnom odnosu spadaju u pravno složene postupke, jer zahtevaju detaljno utvrđivanje odgovornosti, uzročne veze i obima štete. Zbog toga je stručna pravna pomoć advokata za radno pravo od ključnog značaja za zaštitu prava zaposlenih i pravilno vođenje postupka pred sudom.
Za potpunije razumevanje ove teme i njenih praktičnih implikacija, u narednom tekstu bavimo se profesionalnim oboljenjem, te vas pozivamo da ga pročitate.
