Veštačka inteligencija je doživela značajan razvoj u protekloj deceniji i to sve zahvaljujući ogromnoj količini dostupnih podataka, poboljšanim kompjuterskim performansama i razvoju novih arhitektura zasnovanih na dubokom učenju. Za razliku od klasičnog računarskog programa koji predstavlja puko oruđe za rad u rukama čoveka i starijih sistema veštačke inteligencije zasnovanih na predikciji postupanja, novi oblici veštačke inteligencije zasnovani na principima dubokog učenja (deep learning) ili mreži veštačkih neurona (artificial neural networks) su u stanju da autonomno generišu u potpunosti nove sadržaje (otuda i naziv generativna veštačka inteligencija).
Svi osećamo posledice tzv. četvrte revolucije, bilo da smo uzbuđeni zbog novih mogućnosti primene veštačke inteligencije bilo da smo anksiozni zbog potencijalnog gubitka radnog mesta. Veštačka inteligencija dolazi u raznim oblicima i sa različitom svrhom, ali sa potencijalom da zameni čovekov rad u bilo kojoj delatnosti. Kreativna industrija se pokazala kao naročito plodno tle za „cvetanje“ raznih oblika veštačke inteligencije. Veštačka inteligencija komponuje muziku, piše pesme, romane, novinske članke, stvara slike i fotografije, a od skoro je počela i da „snima“ filmove!
Trenutno najpoznatiji model veštačke inteligencije za stvaranje audiovizuelnih dela je SORA. Razvijen od strane kompanije Open AI, ovaj model generiše kratke video klipove na osnovu tekstualnih uputa korisnika (text-to-video model). Nekoliko drugih modela za generisanje audiovizuelnih sadržaja iz tekstualnih uputa je kreirano pre SORE, uključujući Make-A-Video od Mete i Google-ov Lumiere. Da veštačka inteligencija može da bude i dobar scenarista pokazao nam je naučno-fantastični film iz 2016. godine „Sunspring“ koji se plasirao u prvih 10 na godišnjem filmskom festivalu Sci-Fi u Londonu. Kompletan scenario je napisao Benjamin, veštačka inteligencija zasnovana na mreži veštačkih neurona i obučavana na scenarijima naučno-fantastičnih filmova iz 1980-ih i 90-ih.
S obzirom da generativna veštačka inteligencija kreira u potpunosti nove sadržaje koje je teško dovesti u vezu sa intelektualnim radom određenog fizičkog lica, bilo da je to programer sistema veštačke inteligencije, autor dela koje je korišćeno za njenu obuku ili korisnik koji je svojim uputima inicirao proces stvaranja, postavilo se pitanje položaja ovakvih sadržaja u važećem sistemu autorskopravne zaštite, ili konkretno za nas u ovom tekstu pitanje da li veštačka inteligencija može da bude autor filmskog dela.
Odgovor na ovo pitanje moramo potražiti u Zakonu o autorskom i srodnim pravima i to konkretno u članu 2. koji definiše pojam autorskog dela i članu 9. koji propisuje ko je autor dela, odnosno moramo prvo odgovoriti na pitanje da li je sadržaj kreiran od strane veštačke inteligencije uopšte autorsko delo, pa tek ako je odgovor potvrdan, ko je autor tog dela.
Član 2. stav 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima definiše autorsko delo kao originalnu duhovnu tvorevinu autora, izraženu u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.
Dakle, da bi jedno delo bilo autorsko ono mora predstavljati originalni duhovni izraz autora, izraz njegove ličnosti, kreacije, stanja uma, odnosno intelekta. Originalnost i duhovnost su dve strane istog novčića, s obzirom da se originalnost definiše kroz reprezentaciju ličnosti autora. I već na tom prvom koraku veštačka inteligencija pada na ispitu, s obzirom da sadržaji koje ona generiše ne mogu predstavljati izraz njene ličnosti (zato što je ne poseduje), odnosno ne predstavljaju njenu duhovnu tvorevinu, makar do trenutka dok veštačka inteligencija ne postane „prava“ inteligencija, odnosno dok ne postane samosvesno biće sposobno da predstavlja „sebe“ kroz svoje delo.
Toga je svestan i naš zakonodavac, pa članom 9. Zakona o autorskom i srodnim pravima propisuje da je autor fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo. Dakle, samo fizičko lice može izraziti stanje svoga duha kroz određenu formu, odnosno može stvoriti autorsko delo. Veštačka inteligencija nije fizičko lice, te se u skladu sa važećom regulativom neće smatrati autorom sadržaja koji je generisala. S obzirom da veštačka inteligencija nije ni pravno lice, a da se potencijalno može postaviti pitanje odgovornosti za štetu koju je ona prouzrokovala delujući autonomno u skladu sa sopstvenim programiranjem i svrhom, Evropski parlament razmatra mogućnost uvođenja treće kategorije lica, takozvana „elektronska lica“ kojima bi se proglasili roboti i veštačke inteligencije.
Da zaključimo, u skladu sa domaćom pozitivnopravnom regulativom, sadržaji koje generiše veštačka inteligencija ne predstavljaju dela kojima se može pripisati autorstvo same veštačke inteligencije.
I ako bi na prvi pogled delovalo logično, nismo za argumentaciju našeg stava citirali član 11. Zakona o autorskom i srodnim pravima koji navodi da su autori filmskog dela pisac scenarija, režiser i glavni snimatelj, jer je pitanje da li veštačka inteligencija može da bude reditelj ili pisac scenarija, ustvari već sadržano u osnovnom pitanju da li veštačka inteligencija može da bude autor. Ukoliko može da bude autor, onda može da bude i pisac scenarija, pa bi se Benjamin smatrao autorom nagrađivanog filmskog dela „Sunspring“, što svakao nije slučaj.
Imajući u vidu da veštačka inteligencija ne može biti autor sadržaja koje je generisala, postavlja se pitanje da li autor tih sadržaja može da bude neko drugo lice i da li je uopšte tvorevina veštačke inteligencije zaštićena autorskim pravom. Zbog ograničenosti prostora, na navedena pitanja ćemo pokušati da odgovorimo u sledećem izdanju Biltena.
