Veštačka inteligencija i nemogućnost autorstva
U tekstu iz prethodnog broja biltena smo zaključili da veštačka inteligencija ne može biti autor sadržaja koje je generisala, imajući u vidu da takav sadržaj ne može predstavljati originalnu duhovnu tvorevinu same veštačke inteligencije. Iz toga slede dve mogućnosti: da je delo koje je generisala veštačka inteligencija u javnom domenu ili da je autor tog dela neko drugo lice.
Dela generisana veštačkom inteligencijom i javni domen
Dela u javnom domenu su dela na kojima nijedno lice nema pravo svojine, odnosno ona su deo opšteg kulturnog i intelektualnog nasleđa čovečanstva koje svako može da koristi. Postavlja se pitanje da li je sa stanovišta „teorije podsticaja“ uopšte potrebno proširivati sistem zaštite autorskih prava na dela generisana od strane veštačke inteligencije ili je racionalnije smatrati ih delima javnog domena.
Takođe, čak i da uzmemo da ta dela nisu u javnom domenu, možda postoji mogućnost njihove zaštite kroz druge pravne mehanizme kao što su pravo prvog izdavača slobodnog dela ili kreiranje novog srodnog prava sličnog pravu proizvođača baze podataka (kojim bi se defakto štitila investicija u sam sistem veštačke inteligencije). Svakako ovo pitanja bi trebalo istražiti kako iz pravnog tako i iz ekonomskog ugla pre nego što bi se dala prednost bilo kakvom rešenju.
Mogućnost priznavanja autorstva kod dela generisanih veštačkom inteligencijom
Sa druge strane, autorstvo na delu generisanom od strane veštačke inteligencije bi se eventualno moglo priznati nekom fizičkom licu. Koje bi to lice bilo zavisi od obima kreativnog uticaja na finalni proizvod, a kao potencijalni kandidati se javljaju pre svega programer koji je kreirao sistem veštačke inteligencije i korisnik na osnovu čijih uputa je iniciran proces kreiranja sadržaja.
Programer sistema veštačke inteligencije kao potencijalni autor
Programer sistema veštačke inteligencije se može pojaviti kao mogući autor, s obzirom da u osnovi veštačke inteligencije stoji računarski program, čiji je autor fizičko lice – programer. Međutim, problem sa ovim rešenjem je što, bar kada su u pitanju novi oblici veštačke inteligencije (deep learning i artificial neural networks), izgleda da ne postoji direktna uzročna veza između programera softvera i konačnog generisanog rezultata, odnosno ti oblici veštačke inteligencije su u stanju da generišu u potpunosti nove sadržaje.
Po ovom pitanju već postoji i sudska praksa, pa je tako u predmetu Rearden protiv Walt Disney Co. od strane američkog suda zauzet stav da se filmovi snimljeni korišćenjem softvera kompanije Rearden ne mogu smatrati izvedenim delima softvera, jer iako je softver obavio značajan deo posla, odlučujući udeo kreativnog izražavanja u filmu se može pripisati jedino zaposlenima kompanije Walt Disney Co.
Korisnik veštačke inteligencije i kriterijum originalnosti
Sadržaji generisani od strane veštačke inteligencije su pre izraz instrukcija odnosno uputa datih za stvaranje tog konkretnog sadržaja, pa bi priznavanje autorstva korisniku veštačke inteligencije moglo da bude prihvatljivije rešenje. Međutim, tu se mora imati u vidu da puki odabir podataka i njihova klasifikacija od strane korisnika nije dovoljna za ispunjenje zahteva „originalosti“, već bi priznanje autorstva korisniku bilo moguće jedino u slučaju njegovog stvarnog i suštinskog doprinosa vođenju sistema veštačke inteligencije kroz proces stvaranja, odnosno ukoliko su ključni kreativni izbori učinjeni od strane korisnika, a ne veštačke inteligencije.
Prema tome, u meri u kojoj sadržaj generisan od strane veštačke inteligencije predstavlja izraz duha korisnika, odnosno poruku koju je on želeo da prenese svojoj publici, i u meri u kojoj korisnik može da predvidi takav rezultat, bi takav sadržaj predstavljao njegovo autorsko delo. U slučaju da je generisani sadržaj kreativni rezultat i ljudskih i mašinskih izbora, sadržaji koji su rezultat izbora napravljenih od strane veštačke inteligencije moraju biti izuzeti iz autorskopravne zaštite. Samo su nezavisni ljudski doprinosi zaštićeni autorskim pravom.
Uticaj autorskih dela korišćenih za obuku veštačke inteligencije
Najzad, ne može se zanemariti ni uticaj autorskih dela koja su služila za obuku veštačke inteligencije, međutim kako se tu radi o milionima dela poznatih i nepoznatih autora, ne bi bilo izvodljivo njih uvrstiti u potencijalne kandidate za autorstvo na generisanom sadržaju.
Veštačka inteligencija kao izazov za pravo intelektualne svojine
Nadamo se da su ovaj i tekst iz prethodnog broju biltena bacili novo svetlo na potencijalne probleme i izazove sa kojima se suočava pravo intelektualne svojine kada je veštačka inteligencija u pitanju. Namera nam je bila da ovde ukažemo na kompleksnost pitanja autorstva u vezi sa delima generisanim od strane veštačke inteligencije, a ne da ponudimo konačno rešenje.
Zaključak napisan uz pomoć veštačke inteligencije
Za kraj, bilo bi zanimljivo da vidimo kakve su zaista mogućnosti generativne veštačke inteligencije, pa ćemo zamoliti ChatGPT da umesto nas napiše zaključak. Na naš upit kako bi izgledao zaključak ovog teksta, dobili smo sledeći odgovor:
„Zaključak ovog rada može se sumirati u sledećim tačkama: Autorstvo na delima generisanim od strane veštačke inteligencije predstavlja izazov za postojeći pravni okvir, jer veštačka inteligencija sama po sebi ne može biti autor. Potencijalni autori mogu biti programeri koji su razvili tehnologiju i korisnici koji su usmeravali njen rad. Ključni aspekt za priznavanje autorstva korisniku je njegov značajan kreativni doprinos tokom procesa generisanja sadržaja. Takođe, treba uzeti u obzir i prava autora dela korišćenih za obuku veštačke inteligencije, što dodatno komplikuje situaciju. Preporučuje se dalja istraživanja kako bi se utvrdila najbolja pravna rešenja koja bi omogućila zaštitu prava i podstakla inovacije u ovom dinamičnom području.“
