U iščekivanju javne rasprave o Nacrtu zakona o elektronskim medijima na ovom mestu želimo da ukažemo da neke od najznačajnijih promena koje Nacrt donosi, a odnose se pre svega na pružaoce medijskih usluga.
1.Pružanje medijske usluge putem interneta neće više biti moguće bez pribavljanja odobrenja, odnosno dozvole;
U skladu sa važećim Zakonom o elektronskim medijima iz 2014. godine (ZEM) pružanje medijske usluge putem interneta (bilo linearne bilo na zahtev) je moguće samo uz obavezu upisa u Registar medijskih usluga kod Regulatora, dakle bez obaveze pribavljanja odobrenja, odnosno dozvole. Intencija pisaca ZEM-a jeste bila da u što većoj meri liberalizuju uslove za pružanje medijske usluge putem interneta, imajući u vidu da je te 2014. godine u Srbiji malo ko emitovao radio i TV program putem interneta.
Međutim, devet godina kasnije, stvari su se značajno promenile. Online radio je na najboljii mogući način iskoristio nepostojanje tehničkih ograničenja da sa biznis modelom zasnovanim na paketu specijalizovanih programa postane repektabilan igrač na tržištu, dok OTT pretenduje da postane osnovni vid distribucije audio-vizuelnih sadržaja.
U takvim okolnostima, nije više opravdano favorizovati pružanje medijskih usluga putem interneta u odnos na ostale vidove distribucije, jer se na taj način stvara nelojalna konkurencija, imajući u vidu da posedovanje dozvole podrazumeva i obavezu plaćanja iste, koju obavezu internet radio i TV stanice do sad nisu imale.
Prema tome, ukoliko ne bude izmena u nacrtu zakona, ubuduće će pružanje medijske usluge putem interenta biti moguće jedino na osnovu izdate dozvole za linearno emitovanje programa (streaming), odnosno izdatog odobrenja za pružanje medijske usluge na zahtev (video-on-demand).
Bez dozvole, odnosno odobrenja medijsku uslugu će i dalje moći da pružaju javni medijski servisi, kao i strani pružaoci medijskih usluga za koje važi sloboda prijema, odnosno reemitovanja.
2.Nove obaveze za pružaoce medijskih usluga na zahtev;
Dugo se smatralo da medijske usluge na zahtev, zbog veće kontrole koju korisnici ostvaruju prilikom izbora sadržaja, vrše manji uticaj na društvo, iz kog razloga su, za razliku od tradicionalnih medija, bile podvrgnute daleko liberalnijim pravilima kada je u pitanju oglašavanje, zaštita maloletnika ili promocija evropskih dela.
Međutim, pružaoci medijskih usluga na zahtev kao što su Netflix, Amazon Prime, HBO Max ili Disney Plus su u međuvremenu postali globalni igrači koji preuzimaju primat od tradicionalnih medija i čije strateške odluke o nabavci i distribuciji sadržaja imaju dalokosežne posledice kako na filmsku tako i na televizijsku industriju u Evropi. Ključ njihovog uspeha leži u jedinstvenom biznis modelu koji se zasniva na kombinaciji vetrikalne integracije sadržaja, transnacionalne distribucije i „big data“ analitike. Dok objedinjavanje proizvodnje i distribucije sadržaja predstavlja osnovnu strategiju tih servisa, transnacionalna distribucija im omogućava da direktno dođu do velikog broja korisnika. Sa druge strane, korišćenjem podataka o ponašanju korisnika izbegavaju skupe greške u naručivanju i nabavci sadržaja, dok su u isto vreme u mogućnosti da svojim korisnicima ponude personalizovanu uslugu.
Imajući u vidu da publika sve više prelazi na VOD servise, te da će u bliskoj budućnosti video-on-demand postati dominantni model konzumiranja sadržaja, sve su glasniji bili zahtevi tradicionalne TV industrije da se izjednače uslovi između njih i usluga na zahtev, makar tako što će se ukinuti kvantitativna organičenja u oglašavanju, kao i obavezne kvote evropskih dela koje važe samo za televizijsko emitovanje programa.
Nacrtom zakona nije predviđeno ukidanje obaveznih kvota evropskih dela za televizijske emitere, ali su kvote uvedene i za on demand usluge. Pa tako, pružalac medijske usluge na zahtev je dužan da obezbedi najmanje 30% udela evropskih audio-vizuelnih dela u svom katalogu u svakoj kalendarskoj godini. Udeo od 30% se obračunava na osnovu broja dela u katalogu, pri čemu jedna sezona televizijske serije predstavlja jedno delo. Pored toga, pružalac medijske usluge na zahtev je dužan da na odgovarajući način obezbedi posebnu istaknutost evropskih dela u svom katalogu predstavljanjem tih dela na atraktivan i pristupačan način. Novina je i da zakon sada izričito propisuje da bar polovinu tih dela moraju da čine srpska audio-vizuelna dela.
Osim navedenog, izvršene su i druge značajne izmene zakona, pa tako za razliku od važećeg Zakona o elektronskim medijima nacrt zakona više ne predviđa različita pravila za linearne i on demand medije kada je zaštita maloletnika u pitanju, dok za privremeno ograničavanje slobode prijema i reemitovanja medijskih usluga iz stranih zemalja sada propisuje iste uslove bez obzira da li se radi o linearnoj ili medijskoj usluzi na zahtev. Takođe, izmenama Zakona o oglašavanju liberalizovaće se pravila oglašavanja koja važe za tradicionalne medije, čime će se još više izjednačiti uslovi poslovanja te dve vrste medijskih usluga.
3.Platforme za razmenu video sadržaja;
Pod uticajem AVMS direktive i naš zakon po prvi put u okrilje medijske regulative uvodi pružaoce usluga platformi za razmenu video sadržaja (youtube, instagram, facebook i sl.). Međutim, za razliku od linearnih i usluga na zahtev, koje poseduju uređivačku odgovornost, odnosno odgovorne su za proizvodnju, izbor i kontrolu sadržaja i njihovu organizaciju, navedene platforme imaju samo organizacionu odgovornost za programske sadržaje koje distribuiraju, a što znači da su u obavezi da preduzimaju mere da zaštite publiku putem organizacije sadržaja, čak i ako se to radi automatski putem algoritma. To je i logično imajući u vidu da te platforme ne vrše izbor pograma koje generišu njihovi korisnici već samo vrše njegovu organizaciju u smislu prikazivanja, označavanja (tagovanja) i preporučivanja.
Na ovom mestu je važno napomenuti da uvođenje medijskom regulativom određenih obaveza za platforme za razmenu video sadržaja ne suspenduje pravilo o isključenju odgovornosti iz Zakona o elektronskoj trgovini, odnosno platforme će i dalje uživati povlastice instituta „safe harbour“.
Dakle, kao što smo gore naveli, zа razliku od uređivačke odgovornosti, organizaciona odgovornost zahteva od platformi da budu odgovorne za procedure koje sprovode, a ne za sam sadržaj. To znači da su platforme odgovorne za način prezentovanja sadržaja i neće odgovarati za distribuiranje nedozvoljenih sadržaja ukoliko dokažu da su preduzele sve odgovarajuće mere da spreče njihovo širenje. Naročito je od značaja da na platformama za razmenu video sadržaja ne budu dostupni sadržaji koji mogu da naškode razvoju maloletnika, koji podstiču na nasilje i mržnju ili čijim se objavljivanjem čini krivično delo javnog podsticanja na izvršenje terorističkih dela, dečije pornografije ili rasne ili druge diskriminacije. Platforme će takođe biti odgovorne i za oglasne poruke koje same nude i uređuju u okviru svojih usluga.
Međutim, bez obzira na razlike u vrsti odgovornosti, iz perspektive korisnika, ishod bi trebalo da bude sličan kao i za medijske usluge, a to konkretno znači da korisnici platfomi ne bi trebalo da se susreću sa sadržajem o seksualnom zlostavljanju dece, govorom mržnje ili propagandom terorističkih organizacija, dok maloletnicima ne bi trebalo da bude omogućen pristup sadržajima štetnim za njihov razvoj.
Nacrt zakona nam ne daje odgovor na pitanje koje su to odgovarajuće mere koje platforme treba da preduzimaju kako bi izbegle odgovornost za nedozvoljene sadržaje, ali zato daje Regulatornom telu za elektronske medije ovlašćenje da ih bliže odredi imajući u vidu prirodu sadržaja o kojoj je reč, štetu koju on može pričiniti, svojstva i kategorije lica koja treba zaštiti, prava i legitimne interese svih zaintresovanih lica, uključujući pružaoce usluga platformi za razmenu video sadržaja, korisnika koji su generisali video sadržaj i interes javnosti.
Pretpostavljamo da će se Regulator prilikom propisivanja mera voditi članom 28b AVMS direktive te će se mere sastojati u obavezi platformi da predvide uslove, sisteme, mehanizme, alate i procedure koje će imati za cilj da spreče korisnike da dele nezakonit sadržaj, a sa druge strane da podstiču korisnike da označe (flag) ili kontrolišu sopstvenu izloženost problematičnom sadržaju.
Bitno je imati u vidu i da će se naš zakon primenjivati samo na one pružaoce usluga platformi za razmenu video sadržaja koji imaju sedište u Srbiji, a s obzirom da nijedna od najpopularnijih platformi u Srbiji nije u našoj nadležnosti, postavlja se pitanje domašaja ovih odredbi.
