U savremenoj privredi postoje različite vrste finansijskog posredovanja a u Republici Srbiji dominiraju krediti bankarskog sektora kao osnovni instrumenti tog posredovanja. Ovo i nije čudno kada se u obzir uzme nizak nivo razvijenosti različitih finansijskih institucija i nizak nivo stope privatne štednje. Za dobro fukcionisanje bankarskog sektora ugovori o kreditu su od izuzetnog značaja.
Ugovor o kreditu regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima, ali se i odredbe drugih zakona primenjuju na taj ugovor. Članom 1065 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da je ugovor o kreditu ugovor kojim se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu, kao i da dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je ugovorom utvrđeno.
Ugovor o kreditu zaključuje se u pisanoj formi i mora da sadrži iznos, uslove davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Zaključivanje ugovora o kreditu u pisanoj formi je opravdano jer se radi o ugovoru sa sukcesivnim prestacijama koje dužnik nekada može vršiti i dugi niz godina pa je neophodno utvrditi obaveze obe ugovorne strane i pripadajuća im prava.
Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga predviđa da je banka davalac kredita dužna da u postupku pregovaranja i zaključenja ugovora o kreditu prethodno upozna i na nedvosmislen način upozori korisnika kredita o rizicima koje će korisnik preuzeti zaključenjem ugovora, kao i ekonomskim posledicama koje mogu nastupiti čime se korisniku omogućava da se upozna sa uslovima davanja kredita, te se otklanja mogućnost da korisnik bude u zabludi u pogledu uslova pod kojima zaključuje ugovor i rizika koje pristaje da snosi jednom kada zaključi ugovor. Ovakva obaveza banke temelji se na osnovnim načelima obligacionog prava kao što su načelo savesnosti i poštenja, načelo zabrane zloupotrebe prava, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, načelo zabrane prouzrokovanja štete.
Zakonom o obligacionim odnosima je regulisano da banka može otkazati ugovor o kreditu pre isteka ugovorenog roka ako je kredit korišćen suprotno njegovoj nameni, kao i u slučaju insolventnosti korisnika čak i kada ona nije utvrđena sudskom odlukom. Takođe, banka može otkazati ugovor o kreditu i u slučaju prestanka pravnog lica ili smrti korisnika ako bi u tim slučajevima davalac kredita došao u bitno nepovoljniji položaj. Korisnik kredita može odustati od ugovora pre nego što ga je počeo koristiti i može vratiti kredit i pre roka određenog za vraćanje, ali je dužan da o tome unapred obavesti banku, kao i da u oba slučaja naknadi štetu banci ukoliko ju je pretrpela.
Međutim, usled situacije izazvane rastom kursa švajcarskog franka, u Republici Srbiji se došlo do dileme da li bi ugovor o kreditu mogao biti raskinut primenom instituta promenjenih okolnosti. Kako srpskim zakonodavstvom nije predviđen trenutak raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti, u srpskoj pravnoj teoriji pojavila su se različita gledišta koja se tiču trenutka kada treba uzeti da su promenjene okolnosti nastupile i trenutka kada bi ugovor trebalo da se smatra raskinutim. Prema jednom stanovištu raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti nastupa danom donošenja pravnosnažne presude kojom je ugovor raskinut pa dejstva raskida imaju važiti za ubuduće, dok se prema drugom gledištu ugovor raskida retroaktivno, tj. kao da nije ni bio zaključen. Zatim, kao trenutak raskida ugovora bi se mogao uzeti i trenutak obaveštavanja druge ugovorne strane o nameri raskidanja ugovora, jer su nastupile promenjene okolnosti.
Kako je ugovor o kreditu ugovor sa trajnim izvršenjem prestacija koje se ogledaju u isplaćivanju dela glavnice i kamate u određenim vremenskim intervalima, raskid ovakvog ugovora proizvodi dejstva samo za ubuduće. Vodeći se pravilima obligacionog prava raskid ugovora o kreditu kao ugovor sa trajnim izvršenjem prestacija bi zaista trebalo da proizvodi dejstva samo za ubuduće. Sve što su strane ugovornice ispunile iz ugovora o kreditu do trenutka raskida zbog promenjenih okolnosti je punovažno s obzirom na to da se zasniva na pravnom osnovu povodom kog je taj ugovor i zaključen. Novčani iznos koji je banka stavila na raspolaganje korisniku po ugovoru o kreditu je prešao u imovinu korisnika kredita sa pravnim osnovom, pa se to ne može smatrati pravno neosnovanim obogaćenjem. Na taj novčani iznos korisnik je dužan da plaća predviđenu ugovorenu kamatu, a ne zateznu kamatu kako je predviđeno odredbama o sticanju bez osnova. Pored navedenog, sve ugovorne obaveze koje su dospele do raskida ugovora obavezuju ugovorne strane i nakon raskida ugovora što implicira da moraju biti ispunjene u skladu sa ugovorom iako bi on bio raskinut zbog promenjenih okolnosti.
U trenutku kada dođe do raskida ugovora, tj. vodeći se teorijom da je ugovor raskinut nastupanjem pravnosnažnosti presude, ugovor prestaje da proizvodi dejstvo što banku i dužnika lišava prava i oslobađa obaveza koji su ugovorom koji je raskinut bili predviđeni. Ovo korisnika lišava prava da dalje koristi novčani iznos koji mu je bio plasiran i stvara za njega obavezu da banci isplati sve ono što joj po osnovu glavnice duguje, kao i kamatu za period od raskidanja ugovora do vraćanja preostalog dugovanog iznosa.
Ukoliko korisnik, smatrajući da su nastupile promenjene okolnosti, prestane da izvršava svoju obavezu rizikuje da neisplaćene rate kredita postanu dospele i da banka, da bi se namirila, aktivira hipoteku ukoliko je ista ustanovljena kao sredstvo obezbeđenja. Stoga, sve do nastupanja pravnosnažnosti presude korisnik je dužan da izvršava svoju obavezu čije mu je izvršenje postalo otežano. Ali, ako korisnik bude izvršavao svoju obavezu sve vreme trajanja postupka pred sudom iako mu je izvršenje iste postalo otežano, moglo bi se smatrati da mu izvršenje obaveze nije u dovoljnoj meri otežano, a sve ono što je na ime ispunjenja obaveze uradio je ispunjeno sa pravnim osnovom i sudska odluka, ukoliko njome bude raskinut ugovor zbog promenjenih okolnosti, ne može obuhvatiti ono što je ispunjeno. Od trenutka pravnosnažnosti presude kojom se ugovor raskida zbog promenjenih okolnosti korisnik duguje banci preostali iznos glavnice. Takođe, do trenutka kompletne isplate preostalog duga teče kamata.
Postavlja se pitanje zašto bi se ovakav model uopšte primenjivao ako je zakonom predviđena mogućnost vraćanja kredita pre roka i to bez mogućnosti banke da zaračuna kamatu od trenutka prevremenog vraćanja kredita do trenutka kada je ugovorom bilo predviđeno da bude vraćen. Razlog ovome bi se mogao ogledati u sledećem: obe ove mogućnosti predviđaju naknadu štete banci s tim što ako se primenjuje institut promenjenih okolnosti banka i dužnik snose štetu jednako s obzirom na to da ni banka ni dužnik nisu odgovorni za nastupanje promenjenih okolnosti, dok je kod vraćanja kredita pre roka dužnik dužan da sam snosi celokupnu štetu ukoliko bi je banka pretrpela.
Gledište da se dejstva raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti imaju primeniti retroaktivno dovodi do anuliranja ugovora od njegovog zaključenja, te se smatra da ugovor nije ni bio zaključen. Međutim, ovde je sporno da li je opravdano ugovor sa trajnim izvršenjem prestacija, koji je važio i proizvodio svoja dejstva, raskinuti retroaktivno, kao da od trenutka zaključenja nije bio punovažan. Posledice ovakvog raskida ugovora o kreditu bi bile sledeće: iznos koji je banka plasirala dužniku na ime kredita i svi uplaćeni iznosi novca od strane korisnika banci na ime vraćanja kredita bili bi posmatrani kao pravno neosnovano obogaćenje, te bi banka imala pravo da zahteva povraćaj datog, isto kao i korisnik.
Deluje da raskid ugovora o kreditu primenom instituta promenjenih okolnosti, bilo da svoja dejstva proizvodi za ubuduće, bilo retroaktivno, nosi sa sobom znatne posledice na koje strane ugovornice možda nisu računale i koje primenu ovog instituta na ugovore o kreditu čine upitnom. Stoga, ostaje na zakonodavcu da institut promenjenih okolnosti uredi na način da predvidi posledice primene ovog instituta na raskid ugovora što bi doprinelo sigurnosti u ugovornim odnosima.
