Uslovi teške demografske krize našeg društva iziskuju neophodnost intervencije države donošenjem različitih propisa i mera u cilju pružanja pomoći roditeljima kako bi u što većoj meri bili u mogućnosti da ostvare svoje potrebe i usklade roditeljstvo i profesionalno angažovanje, što je i učinjeno između ostalog donošenjem Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2017 odluka US, 113/2017 и 95/2018 – autentično tumačenje’’) , Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Sl. glasnik RS“, br. 113/2017, 50/2018, 46/2021 – odluka US, 51/2021 – odluka US, 53/2021 – odluka US i 66/2021’’), Zakonom o rodnoj ravnopravnosti („Sl. glasnik RS“, br. 52/2021), itd. Međutim, praksa našeg društva ukazuje na to da jednaka prava ne podrazumevaju i jednak položaj, što svakako dovodi do zaključka da se zaposleni roditelji na svakodnevnom nivou suočavaju sa različitim oblicima posredne i neposredne diskriminacije na radnom mestu, dok promene koje se odvijaju na svakodnevnom nivou u oblasti radnog prava značajno utiču na već kompleksni položaj zaposlenog sa porodičnim dužnostima i poslodavca.
Radnopravna zaštita zaposlenih lica može se podeliti na dve kategorije: opšta i posebna zaštita pojedinih kategorija zaposlenih lica.
Opšta radnopravna zaštita obuhvata zaštitu koja se odnosi na sve kategorije zaposlenih bez izuzetaka u skladu sa Zakonom o radu, kolektivnim ugovorom i drugim pravnim aktima kojima se reguliše radnopravna materija.
Sa druge strane posebna zaštita pojednih kategorija zaposlenih vezuje se za specifične pojedinsti zaposlenog lica (roditelja) usled značajno drugačijeg položaja u odnosu na ostale zaposlene. Zaposlene žene uživaju posebnu zaštitu iz razloga potrebe emancipacije žena i njihovog izjednačavanja u svim pravima sa muškarcima, zatim zaštita obzirom na fizičku konstituciju žena, kao i zaštitu s obzirom na njenu ulogu u biološkoj reprodukciji stanovništva. Razlozi njihove posebne zaštite zasnovani su na potrebi da se dovedu u položaj jednakih šansi sa drugima, u ostvarivanju njihovih socijalno-ekonomskih prava na radu i u vezi sa radom.
Zaštita žena i materinstva zbog specifične uloge žene u reprodukciji stanovništva ne odnosi se samo na zaštitu žena, već i na potrebu zaštite i negovanja dece.
Generalna zaštita trudnice u početnoj fazi trudnoće predviđena je domaćim pravnim propisima (Zakon o radu), kojim je propisano da je žena zaštićena od svakog rizika koji bi mogao ugroziti njeno zdravlje i trudnoću na taj način što zaposlena žena ne može da radi na poslovima koji su po nalazu nadležnog zdravstvenog organa štetni za njeno zdravlje i zdravlje deteta a naročito na poslovima koji zahtevaju podizanje tereta ili na kojima postoji štetno zračenje ili izloženost ekstremnim temperaturama. U završnoj fazi trudnoće zaštita trudnice povećana apsolutnom zabranom prekovremenog rada i rada noću za vreme poslednjih osam nedelja trudnoće, bez obzira na nalaz zdravstvenog organa.
U cilju zaštite roditeljstva predviđena je mogućnost prekovremenog rada i rada noću, jednog roditelja sa detetom do tri godine, uz pisanu saglasnost drugog. Ovo pravo pripada u jednakoj meri kako majci tako i ocu deteta u slučaju da majka hoće da izađe iz okvira ovog pravila.
Glavno uporište ove zaštite zaposlenih žena jesu najvažniji obavezujući izvori prava za našu zemlju (međunarodnog, evropskog i domaćeg prava). Među prvima se može istaći Konvencija br. 3 o zapošljavanju žena pre i posle porođaja iz 1919. godine, MOR koja se odnosila na zaštitu žena u vezi sa rađanjem i trudnoćom. Posebna zaštita sadržana je u Opštoj deklaraciji OUN o pravima čoveka (čl. 25 stav 2), zatim Konvenciji MOR-a 103. o zaštiti materinstva, kao i Preporuka MOR-a br. 95 o zaštiti materinstva u međunarodnim dokumentima (“Službeni list FNRJ“, br. 9/1955). Na nivou evropskog nekomuitarnog prava predmetna materija regulisana je Evropskom socijalnom poveljom Saveta Evrope čl. 8.
Zakon o radu predviđa mogućnost obavljanja prekovremenog rada i rada noću od strane samohranog roditelja koji ima dete do sedam godina života ili dete koje je težak invalid uz pisanu saglasnost istog, što je značajno za roditelje. Sa jedne strane ostavlja se mogućnost roditelju da povremeno obavlja prekovremeni rad i rad noću budući da je zarada u tom slučaju veća obzirom da su u ovakvoj situaciji roditelju potrebna značajna dodatna novčana sredstva usled uvećanih troškova, dok je sa druge strane detetu potrebno pružiti pažnju i vreme. Prekovremeni rad, rad noću i preraspodela radnog vremena uslovljena je i pristankom zaposlenog i u slučaju kada je on usvojitelj, hranitelj ili staratelj deteta.
Kada je reč o porodljskom odsustvu i odsustvu radi nege deteta, zaposlena žena počinje isto da koristi neposredno pre porođaja i čije ukupno trajanje iznosi 12 meseci (dok za treće i svako naredno dete traje 24 meseca).
Zakonom o radu predviđena je mogućnost započinjanja porodiljskog odsustva najranije 45 dana pre vremena predviđenog za porođaj uz prethodno pribavljeni nalaz nadležnog zdravstvenog organa, dok je obavezno započinjanje porodiljskog odsustva predviđeno za vremenski period od 28 dana pre vremena predviđenog za porođaj. Fakultativno otpočinjanje porodiljskog odsustva vezuje se za sticanje prava na odsustvo, dok se obligatorno vezuje za obavezu korišćenja odsustva. Budući da pravo na porodiljsko odsustvo proizilazi iz samog zakona isto nije uslovljeno donošenjem odluke, a donošenje takvog rešenja ima deklaratorni karakter. Vremenski interval trajanja porodiljskog odsustva može se vezati za period od tri meseca i 28 dana što predstavlja najkraće trajanje odsustva, dok se najduže trajanje odsustva vezuje za period od 4 meseca i 15 dana.
Zakon o radu predviđa pravo na odsustvo radi nege deteta, koje se nadovezuje i započinje odmah po isteku porodiljskog odsustva i traje do isteka 365 dana od dana otpočinjanja porodiljskog odsustva. Odsustvo radi nege deteta započinje automatski, po sili zakona, u kontinuitetu po isteku porodiljskog odsustva i traje do navršenog 365-og dana od dana otpočinjanja prodiljskog odsustva, bez prekida.
Otac deteta može da supstituiše majku u slučaju kada je majka objektivno sprečena da koristi svoje pravo na porodiljsko odsustvo (smrt, teža bolest, napuštanje deteta, izdržavanje kazne zatvora itd.) za vremenski period od tri meseca od dana porođaja u kom slučaju se govori o supsidijarnom korišćenju prava na porodiljsko odsustvo, dok istim pravom otac deteta raspolaže u slučaju kada majka nije u radnom odnosu što znači da je pravo oca u ovom slučaju izvorno a ne izvedeno. Odsustvo radi nege deteta otac deteta može koristiti bez ikakvih uslova uz dogovor sa majkom deteta.
Zaposlena žena ima pravo da koristi porodiljsko odsustvo bez odsustva radi nege deteta u slučaju kada se dete rodi mrtvo ili umre pre isteka porodiljskog odsustva u trajanju od tri meseca od porođaja, u cilju emotvinog i fizičkog oporavka.
Jedan od roditelja, jedan od usvojilaca, hranitelj, staratelj i lice koje se stara o nemoćnoj osobi imaju pravo, po isteku porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, ukoliko je detetu neophodna posebna nega zbog teškog stepena psihofizičke ometenosti, da odsustvuju sa rada, ili da rade sa polovinom punog radnog vremena (atipično skraćeno radno vreme) pod kumulativno propisanim uslovima i to: da se navedena prava mogu koristiti najduže do navršenih pet godina života deteta, da se potreba za posebnom negom deteta ne može zadovoljiti po propisima o zdravstvenom osiguranju, kao i da prava mogu korititi isključivo na osnovu mišljenja nadležnog organa za ocenu stepena psihofizičke ometenosti deteta. Postupak i način ostvarivanja prava bliže su određeni Pravilnikom o bližim uslovima, postupku i načinu ostvarivanja prava na odsustvo sa rada ili rada sa polovinom punog radnog vremena radi posebne nege deteta. Zaposleni roditelji imaju pravo na naknadu zarade u skladu sa čl. 12 Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Zaposleni ostvaruje pravo na godišnji odmor kada radi, kao i kada je bio odsutan sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta budući da se za korišćenje navedenih prava ima smatrati da je zaposleni u radnom odnosu, te da mu stoga pripada pravo na srazmeran deo godišnjeg odmora.
Među novinama koje su našle svoje mesto u pogledu zakonske materije koja reguliše pitanja vezana za zaštitu roditeljstva i porodice, u poslednjih nekoliko godina može se istaći pozitivan pomak u odnosu na žene koje su bile zaposlene na određeno vreme i kojima je u toku trudnoće ili korišćenja porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta ugovor isticao. One su dobile produženje radnog odnosa do okončanja vršenja ovih prava po sili zakona, čime je istovremeno poslodavac onemogućen da otkaže ugovor o radu roditelju koji koristi ova prava bez obzira na otkazni razlog.
